20.06.2024.
20.00 часова, галерија Мостови Балкана
Вода заборава / вода сећања
Пред дубоком водом, свако бира своје виђење; по сопственом избору може да види непомично дно или ток, обалу или бескрај…*
Вода заборава / вода сећања јесте, послужимо се парафразом, визуелни оглед о имагинацији кретања, кретања кроз простор, у времену и у животу, споју времена и делања, и једином чиниоцу неизбежно ограниченом.
Кретање кроз воду, исцртава Милица Антонијевић, наликује лету птица – престаје потреба за тачком ослонца, јер оне су свуда, може се по вољи кренути горе или доле, ако те одреднице уопште задржавају свој смисао… Кретање постаје слобода. Птица – ража.
Кретање кроз воду, говори искуство, подразумева тишину и извесну успореност. Мир.
Кретање кроз живот – жеље, циљеве…
Слобода, тишина, мир, стремљења, жеље, усклађености и заједништва, јединствености и непоновљивости… одражавају се у водама које уметница компонује, отискује и представља. Подводни светови које она гради величанствени су, а истовремено и тескобни, затворени, недоступни. Слобода није дата, већ треба посегнути за њом, тишину и мир треба очувати. Рониоци стреме ка својим циљевима несвесни туђег присуства и погледа.
Виђења Милице Антонијевић сведочанства су интензивног промишљања и проживљавања, потраге за складом, тежње да се пронађе идеалан баланс између стварног и изабраног, сигурно уточиште између обале и бескраја.
Једино вода може да спава и да сачува лепоту; једино вода може да умре, непомична, и да сачува своје одблеске.*
Лепота воде, одблесци воде… Лепоту уметница налази у облицима и кретњама живота – у споју човека и делфина, у обличју шкољке, у могућој комуникацији ронилаца. Лепоту открива у токовима воде, у неорганским формама, чак у артефицијелним предметима. Одблеске геометризује, фрагментира, интензивира или пригушује, обогаћује тек неколиким бојама – плавом, сребрном, златном – и претвара у лепоту. Игра светлости, не увек лако видљива, ипак, увек је присутна, и темељећи се на традицијама сликарства и графике, гради дела.
Вода, тако, служи уметници да јој омогући да открије и створи лепоту, да се креће, да живи.
Вода даје лепоту свима које смо волели. Човек се огледа у својој прошлости, свака слика за њега је успомена.*
Одблесци, одрази, кретање, вечност и коначност, сећања, заборав… У свему томе налази се лепота воде. Вода мења поглед. А уметник, сопствени, измењени поглед, своје виђење, своје сећање, бира, међу мноштвом проналази оно вредно чувања, зауставља, претвара у слику, у успомену.
То је начин на који уметност чини да кретање, пређе границу коју живот поставља
Владимир Ранковић
Милица Антонијевић
Рођена 1973. године у Краљеву. Школу за дизајн у Београду, смер Амбалажа, завршила 1992. године. Дипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, одсек Примењена графика, атеље Графика и књига, 1997. године, а магистрирала 2003. године на предмету Графика на истом факултету. Члан УЛУС-а од 1998. године. На докторским студијама је Факултета примењених уметности, на студијском програму Примењена уметност и дизајн. Редовни професор је на предметима Цртање и Сликање на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на коме је запослена од 2002. године.
У својој досадашњој уметничкој и излагачкој пракси, у интервалу од 1995. године па до данас, реализовала 34 самосталне изложбе, добитница 17 награда и учествовала на преко 300 групних изложби у Србији и иностранству (Јапан, Мексико, Канада, Финска, Француска, Немачка, Италија, Сирија, Чешка, Пољска, Мађарска, Румунија, Бугарска, БиХ, Хрватска, Црна Гора, Македонија).
